Bulimija

Bulimija je poremećaj ishrane, psihički uslovljen, koji se karakteriše napadima prejedanja, nakon kojih sledi namerno izazvano povraćanje. Osoba koja boluje od bulimije stalno misli na hranu, misli da je debela čak i kad je mršava i da bi smanjila težinu često koristi tablete za mršavljenje, kao i sredstva za čišćenje i izbacivanje tečnosti (laksative i diuretike).

Bulimila se najčešće javlja kod veoma mladih devojaka i devojčica. Prosek oboljevanja je 18 godina. Ovo je uglavnom bolest žena. Mnoge poznate ličnosti iz sveta mode, filma i muzike, priznaju da su imale ili imaju ovaj problem.

Bulimija može biti posledica napetosti i pritisaka koji obolela osoba trpi u svojoj porodici. Oboleli često želi da postigne savršenstvo ili oseća da to očekuju njegovi roditelji. Svestan je da to neće moći da postigne i da će izneveriti očekivanja roditelja. Pati od depresije i ima slabo samopoštovanje. Polovina obolelih je imala u detinjstvu fizičko ili polno zlostavljanje. Bulimija može biti i opsesivno – kompulsivni poremećaj, gde hrana ublažava ili otklanja stres. 

Osoba obolela od bulimije nije zadovoljna svojim izgledom. Smatra da je predebela i da treba dosta da smrša. Stvarnost je sasvim drugačija. Ona ima normalnu težinu ili je mršava, neretko i izuzetno mršava. To svi iz njene okoline jasno vide, ali ako je ubeđuju da promeni ponašanje to u najboljem slučaju nema efekta, a često ima suprotan efekat. 

Kada su u blizini hrane oboleli od bulimije gube svaku kontrolu. Mogu da pojedu ogromnu količinu hrane i često to čine tajno. Sam pogled na hranu, posebno onu koju voli i koja goji izaziva mu neodoljivu potrebu da jede. Isti efekat ima emocionalna konfuzija, loše raspoloženje, dosada, usamljenost ili određeno doba dana. Svi ti stimulansi dovode do promena u organizmu koje dovode do napada proždrljivosti. Delovanjem tih draži dolazi do promena u organizmu, raste inzilin, pada nivo šećera u krvi, javlja se uzbuđenje, nekad i drhtavica i dolazi do osećaja srtašne gladi. Ta neodoljiva potreba za hranom se ne može ignorisati i oboleli dobija napad proždrljivosti.

Oboleli od bulimije je stalno u nerealnom strahu da će se ugojiti i zato primenjuje različite trikove da bi to sprečio. Nakon napada prežderavanja namerno izazove povraćanje. Zadim koristi tablete za čišćenje (laksative) i da bi smanjio težinu koristi i sredsdtva za izbacivanje tečnosti (diuretike). Petina obolelih se između napada izgladnjuje. Kod njih postoji kombinacija anoreksije i bulimije. Iako se ova dva poremećaja ponekad preklapaju, postoji razlika u crtama ličnosti obolelih. Pogođeni anoreksijom su skloni da potiskuju svoje nagone uključujući i polne. Oboleli od bulimije pak obično udovoljavaju svojim žudnjama, prenagljuju, nekada upadaju u nevolje sa drogom, alkoholom, zloupotrebom lekova, promiskuitetnim ponašanjem, krađom po prodavnicama ili nekontrolisanom kupovinom. Skloni su čestim promenama raspoloženja, samosažaljevanju, nepoštovanju sebe i depresiji. Imaju veliku potrebu za prihvatanjem od strane okoline i osećaj da nisu voljeni. 

Između dva napada proždrljivosti oboleli strašno pazi šta će da jede. Ne uzima hranu koja goji i pridržava se svojih pravila o ishrani. Ako je bulimija kombinovana sa anoreksijom, u periodu između dva prežderavanja unosi sasvim malo hrane, čak do porpunog odbijanja. Ti napadi proždrljivosti se mogu javljati sa različitom učestalošću. Nekada su jednom mesečno, ali mogu i više puta dnevno. 

Oboleli neprekidno misli na hranu, da li će da jede ili ne, broji kalorije, zariče se da će prestati da jede od sutra. Isto se ponaša kao i ostali zavisnici (od droge, alkohola…). 

Zbog čestog povraćanja i delovanja kiselog želudačnog sadržaja oboleli ima oštećenje zubne gleđi, promenu boje i kvarenje zuba, rane u ustima, zapaljenje jednjaka sa bolovima u grudima i mukom. Obično imaa gastritis (zapaljenje sluzokože želuca) i pankreatitis (zapaljenje gušterače). Zbog čestog povraćanja gubi elektrolite, pa zbog manjka kalijuma može imati poremećaje srčanog ritma, grčeve u mičićima, pa čak i oduzetost. U najtežim slučajevima može doći do smrti. Kod teže prateće depresije može biti sklon samoubistvu. 

Oboleli obično misle da im nije potrebna pomoć. Ako shvate da imaju problem misle da mogu sami da ga reše. Porodica sa svojim savetima ništa ne može da pomogne, nekada to ima suprotan efekat. Potrebno je neuropsihijatrijsko lečenje. 

Lečenje se ostvaruje kombinacijom psihoterapije, antidepresiva i savetovanja o ishrani. Psihoterapija se sprovodi kao pojedinačna, porodična ili grupna. Kod kognitivne terapije akcenat je na pronalaženju uzroka bulimije i delovanju na njega. Osnova biheviorističke terapije je analiza patološkog ponašanja i pronalaženje načina da se ono prevaziđe.