Hiperaktivno dete

 Hiperaktivno deteMnogi su roditelji skloni da svoje živahno, puno energije, u pokretu, brbljivo, znatiželjno dete nazovu hiperaktivnim. Međutim, ovaj poremećaj je nešto drugo.

Sastoji se u nedostatku pažnje, hiperaktivnosti i impulsivnosti dece. Često se označava kao ADHD, što je skraćenica nastala od izraza: attention deficit hyperactivity disorder. Veruje se da je ovaj poremećaj ima svako dvadeseto dete školskog uzrasta i to češće devojčice nego kod dečaci. 

Dete koje ima ADHD je impulsivno, vrlo aktivno, ne prestaje da se vrpolji i kraće uspeva da zadrži pažnju na nečemu od većine dece njegovog uzrasta. Pažnja je izrazito kratkog trajanja. Dete neprestano započinje i prekida još nezavršenu aktivnost, da bi započelo i prekinulo sledeću. Pažnja je isto tako neselektivna, što znači da su detetu svi događaji, prisutni u istom momentu u okolini, jednako važni (npr. predavanje učitelja i dešavanja u dvorištu škole). Reaguje na sve događaje, svakom "pokloni pažnju", što dovodi do brzog zamora. Paralelno s rasipanjem i slabljenjem pažnje, pojačava se motorički nemir, što povratno uzrokuje još veći zamor deteta. Pažnja, pored toga, izrazito oscilira, i to tokom jednog dana, od jutra do večeri, pri čemu je koncentracija bolja ujutru, a varira i po danima, pa dete ima "dobre i loše" dane. 

ADHD hiperaktivnost

Osim poremećaja pažnje u ponašanju deteta dominira nemir, neustrašiva potreba za aktivnošću i kretanjem. Roditelji obično ističu da je dete od kako je prohodalo neprekidno u pokretu, trči, penje se, ne može da bude mirno čak i dok jede. Dete nema ni trunke opreza, ničeg se ne boji, pa se često dešava da se povredi. Zbog svoje nepredvidivosti i impulsivnosti, dete dolazi u situaciju da može i da ugrozi svoj život, pa se roditelji trude da ga stalno imaju na oku, što ih iscrpljuje. Hiperaktivno dete često može da ima poremećaj spavanja – spava kratko i isprekidano. Roditelji hiperaktivnog deteta su obično jako iscrpljeni, jer danju paze na njega, a noću slabo spavaju. 

Procenjuje se da 40% ove dece ima teškoće sa učenjem. U rešavanju školskih zadataka prave greške zbog nemara, brzine i neobraćanja pažnje na detalje. Teško im je da organizuju zadatke i aktivnosti. Zadaci im ostaju obično nedovršeni. Često odgovaraju i pre nego što su čuli celo pitanje. Gube stvari koje su im potrebne za rešavanje zadataka. Slabo slušaju učitelja, jer im odvlače pažnju spoljašnje draži, koje drugu decu ne ometaju. Hiperaktivna deca imaju problematično ponašanje svuda, a posebno u školi i sličnim mestima gde se od njih traži da budu usredsređena i poštuju pravila. 

Hiperaktivno dete često ima malo prijatelja. Deca ga izbegavaju jer ne prihvata pravila njihove igre. Njegova impulsivnost i naglost mogu odbijati decu ali i odrasle. Zbog toga se često dogodi da odrasli takvo dete ne razumeju pa mu ne pružaju potrebnu pomoć i podršku. 

Danas se mnoga deca opisuju kao “hiperaktivna” i čini se da je ovaj izraz postao jako popularan. Međutim, veoma je teško utvrditi da li je dete samo malo više aktivno, preterano aktivno zbog anksioznosti ili stresa ili pati od ADHD. Ako sumnjate da vaše dete ima ADHD trebate da se obratite stručnjaku psihologu ili psihijatru koji će proceniti da li je to u pitanju. Trebate biti spremni da ako se obratite većem broju stručnjaka možda dobijete više različitih mišljenja jer je teško postaviti dijagnozu. Ne postoje nikakvi testovi kojima se može potvrditi ADHD pa se dijagnoza postavlja na osnovu mišljenja o ponašanju deteta. 

Hiperaktivnom detetu je teško da stekne samopoštovanje, što nije krivica ni njega ni njegovih roditelja, jer je dete rođeno različito. Dete obično ima teškoće sa sticanjem prijatelja, upada stalno u neke nevolje, a uz to se i odrasli iz različitih razloga često ljute na njega, pa njemu nije teško da poveruje da nije naročito dobra ni sposobna osoba. Nekada i roditelji podstiču detetovu negativnu predstavu o samom sebi, usredsređujući se na njegovo loše ponašanje, a zanemaruju dobre osobine. Umesto toga treba pomoći tetetu da nađe u čemu može da iskoristi visok nivo energije. 

U lečenju hiperaktivnosti mogu da se koriste lekovi koji stimulišu delove mozga koji su odgovorni za kontrolu pažnje i sposobnost obuzdavanja impulsa (nisu lekovi za smirenje) u kombinaciji sa tehnikama modifikovanja ponašanja i psihoterapijom zbog smanjenog samopoštovanja. Prevazilaženjem problema u učenju i usredsređivanjem na akademski uspeh, deca mogu da napreduju jako dobro. Iako ovaj poremećaj traje do kraja života, sazrevanjem i uz pomoć stručnjaka, većina nauči da prevazilazi problematično usredsređivanje pažnje i impulsivnost i obično pronalazi zanimanje koje podvlači njihove pozitivne strane. Odrasli kojima ovaj poremećaj ometa život uglavnom su oni koji su kao deca bili agresivni i kojima manjka samopoštovanje.