Adolescencija - doba buntovništva

Adolescencija je period buntovništva, suprostavljanja svakom autoritetu, vreme kada mlada neopredeljena i zbunjena osoba iz detinjstva prelazi u svet odraslih.

Taj perid nije lak ni za adolescenta ni za roditelje. Adolescenti osećaju da su odrasli i bore se da to dokažu, dok roditelji zahtevaju da se ponašaju i budu odgovorni kao odrasli, ali da priznaju da su deca.

Obično se uzima da adolescencija traje od jedanaeste do dvadeset prve godine. Početak je označen pubertetskim promenama a kraj socijalnom zrelošću mlade osobe (zasnivanje radnog odnosa, pronalaženje partnera, zasnivanje porodice i sl.). Po nekima asolescencija traje do 25 – 26 godine. Teoretski možemo da govorimo o ranoj (period od 11. do 14. godine), srednjoj (period od 15. do 17. godine) i kasnoj adolescenciji (period od 18. do 21. po nekima do 25-26. godine). Međutim, individualno gledano, ova granica nije toliko jasna.

Rana adolescencija

Period od jedanaeste do četrnaeste godine karakteriše potreba adolescenta da se usklade sa svojim izgledom. Kao rezultat fizičkih i emocionalnih promena, adolescenti u ovom uzrastu postaju jako osetljivi na svoj izgled. Mogu da preteruju i brinu zbog svake mane, koja je često samo njima vidljiva. Mala osobenost njihove građe može da ih ubedi da su “nenormalni”. Imaju potrebu da u svemu liče na svoje prijatelje i budu prihvaćeni od njih.

Često se u izvesnim godinama stide svojih roditelja. Jednim delom to je zbog traganja za drugim identitetom, a takođe i zbog toga što se pribojavaju da će ih prijatelji odbaciti, jer njihovi roditelji u nečemu odstupaju od proseka.

U nastojanju da ustanove vlastiti identitet, mladi se u ranom adolescentnom periodu često okreću od svojih roditelja. Time se osećaju jako usamljeni i kompenzaciju traže u druženju sa vršnjacima u početku istog pola. Veoma brzo nalaze velike sličnosti (vole istu muziku, mrze istog profesora…). U vršnjacima dobijaju podršku dok se odriču identiteta dece svojih roditelja, a pre nego što steknu identitet odrasle osobe.

Osećanje usamljenosti većina adolescenata prevazilazi tako što se ropski povinuje stilovima svojih školskih drugova – u pogledu odevanja, fruzure, načina govora, muzike koju slušaju... Ti stilovi moraju da se razlikuju od stilova roditelja, a ako ih još ljute ili šokiraju još je bolje. Čak i oni koji prihvate ekstremni stil ipak se povinuju stilu bar neke osobe, npr. rok zvezde.

Roditelji će najbolje pomoći svom tinejdžeru tako što pokuša da shvati njegovo ponašanje. Bezuspešno je voditi rat oko minđuša ili tetovaža. Možete da objasnite šta imate protiv nekog stila, možda vas eventualno posluša, ali nema svrhe da razgovor završite zapovednim “inače”. Nemojte da kritikujete i omalovažavate, jer su mladi na to izuzetno osetljivi.

Srednja adolescencija

Od petnaeste do sedamnaeste godine, uskladivši se sa svojim izmenjenim telom, adolescenti imaju dva zadatka. Prvo, moraju da se usklade sa svojom seksualnošću i konfliktnim emocijama, koje se javljaju u romantičnim vezama sa suprotnim ili istim polom. Drugo, moraju da se emocionalno odvoje od svojih roditelja.

Uobičajeno je da se adolescenti žale da im roditelji ne daju dovoljno slobode. Roditelji ne trebaju te optužbe da private zdravo za gotovo. Činjenica je da se i mladi nesvesno boje da odrastu. Nisu sigurni da li mogu da postanu onakvi kakvi žele, ali im ponos ne daje da to priznaju. Kad posvesno sumnjaju u svoju sposobnost, začas nađu dokaze da im roditelji stoje na putu, a ne njihovi strahovi.

Mladi su spremni da se pridržavaju roditeljskih pravila, ako je očigledno da su iskreni u pogledu tih svojih pravila i ideala. Ali, ako im uspe da otkriju licemerstvo kod svojih roditelja to ih oslobađa obaveze da se povinuju pravilima. U isto vreme to podriva njihov osećaj sigurnosti. Morate da postavite neke granice, ali probajte da to uspostavite u razgovoru sa detetom. Ako razgovarate o izlascima, saslušajte šta ono misli, kada treba da se vrati kući.

Kasna adolesdcencija

Od osamnaeste do dvadeset prve godine većina konflikata se smiruje, jer je mlada osoba razvila svoj fizički, emocionalni i moralni identitet. Ako adolescent nikada nije prošao kroz period buntovnštva verovatno nema motivaciju da napusti roditeljski dom i nađe svoj put.

Kod mladih se javlja želja za menjanjem sveta. Uviđaju nepravde i pokušavaju da ih isprave. Oni su kritični prema starim metodama i prihvataju nove, spremni su da istražuju i eksperimentišu i zato nije čudno što su mnoga naučna otkrića i umetnička dela stvorili mladi tek zakoračili u svet odraslih.

Mladima je nekada potrebno pet do deset godina da bi potpuno našli svoj identitet. Oni se u toj međufazi pasivno odupiru životnoj matici, povlače se iz nje ili su previše buntovni. Mogu da odbijaju da private posao sličan poslu roditelja, oblače se nekonvencionalno i stanuju na neobičnim mestima. Drugi pak, po prirodi idealisti, godinama zauzimaju nepopustljiv puritanski ili radikalni stav. Imaju visoku kritičnost, cinični su prema licemerstvu, neumoljivi, beskompromisni, hrabri i spremni na žrtvu. Kasnije obično postanu tolerantniji prema drugim ljudima, spremniji na kompronise i sa njima je lakše raditi i živeti.