Agresivnost dece i mladih

Agresivnost je deo ljudske prirode. To je način na koji neke osobe izražavaju svoja osećanja. Agresija nije emocija već način izražavanja gneva, koji se u razvoju javlja tokom drugih šest meseci bebinog života. Agresivnost beba izražava kao mlataranje ručicama, vrištanje ili grizenje dojke i obično ima za cilj da se pridobije pažnja roditelja. Jednogodišnje i dvogodišnje dete će često kad se naljuti bez razmišljanja ujesti drugo dete. Trogodišnjaci i četvorogodišnjaci već znaju da fizička agresija nije prihvatljiva. U uzrastu od četiri godine agresivnost se stabilizuje kao crta ličnosti. 

Zašto je dete agresivno?

Agresivno ponašanje se stiče u porodici, mada je značajan uticaj šire okoline, medija i celokupnog društva. Da dete ne bi odraslo u nasilnu osobu treba u porodici da dobije jasnu i nedvosmislenu poruku da povređivanje nije dozvoljeno. To važi za celu porodicu. Svaki vid fizičkog kažnjavanja treba da bude isključen. Ako dete odrasta u porodici u kojoj je agresivno ponašanje uobičajeno i samo će odrasti u agresivnu osobu. To će još izraženije biti ako je nasilje usmereno i prema njemu. Dete rastući u strahu od nasilja odraslih, počinje da se identifikuje sa nasilnikom, smanjujući na taj način sopstveni strah. Takvo ponašanje mu postaje normalno i ono obično počinje da zlostavlja slabije od sebe. U porodicama gde se deci ne postavljaju granice u ponašanju, bilo zato što su roditelji jako popustljivi ili zanemaruju vaspitanje deteta, ono može postati razdražljivo i agresivno čim se susretne i s najmanjim zabranama. Ne može se reći da je agresivnost posledica samo lošeg vaspitanja, jer postoji i uticaj konstitucije deteta, jačine agresivnog nagona, kao i snage ega i superega. Na nastanak agresivnosti kod dece utiče i prekomerno gledanje nasilnih filmova i igranje takvih kompjuterskih igara.

Agresivnosti i nasilja ima sve više

Svesni smo da stopa nasilja kod tinejdžera u našoj zemlji raste. U školama se dešavaju stvari koje su pre par decenija bile nezamisive. Roditeljima ništa neće pomoći ako krivicu prebace na medije i društvo, iako ona nesumnjivo postoji, već treba da se potrude da vaspitanjem što više doprinesu da im dete ne bude agresivno. Koreni mladalačkog nasilja su često u vaspitanju u najranijem detinjstvu u kombinaciji sa okruženjem koje podstiče agresivnost.

Kako odgajiti nenasilno dete?

Od malih nogu dete treba učiti da agresivno ponašanje nije lepo. Kada je malo dete nasilno prema drugom detetu, pažnju i nežnu brigu treba pokloniti prvo žrtvi, a ne nasilniku. Na taj način dete neće moći sebi da obezbedi negativnu pažnju. Zatim malom nasilniku objasniti da postane svestan (u okviru trenutnih razvojnih mogućnosti) kako se oseća žrtva: “mnogo ga boli. Ti nebi voleo da tebi neko to uradi.” Na taj način se dete uči da može da saoseća sa drugima. Dvogodišnje dete sobzirom da je po prirodi egocentrično ima ograničenu mogućnost saosećanja, ali može da shvati da je više pažnje posvećeno onom drugom detetu nego njemu. Kada bude starije, na primer sa četiri godine, shvatiće koliko bola može njegovo ponašanje da izazove.

Kod starije dece, može da pomogne neobavezan razgovor o agresivnosti. Razgovarajte o tome da li ima u školi nasilja. Pitajte dete šta misli zašto se deca tuku, da li je to “kul”. Razrađujte scenarije mogućih sukoba vašeg deteta sa nasilnicima. Savetujte ga da ne prihvata sukob, da kaže da to nije vredno borbe, da o tom problemu može da se razgovara, a ne da se tuče.

Nemojte fizički da kažnjavate dete, da ga vređate i omalovažavate, jer ako to činite dajete mu model koji će kopirati. Kad se dete naljuti pitajte ga da vam ispriča šta ga je naljutilo. Tako će se učiti da izbacuje agresiju iz sebe i verbalno je izražava.