Zašto deca kradu

Mala deca od jedne do tri godine uzimaju stvari koje im ne pripadaju, ali to nije krađa. Ona nemaju predstavu šta im pripada, a šta ne. Jednostavno uzimaju ono što požele. Ne treba ih grditi i govoriti da su nevaljala. Treba ih samo podsetiti da kući imaju igračke, a da je ta igračka koju su uzeli igračka nekog drugog deteta , koje će želeti da se kasnije igra sa njom.

Krađa je ozbiljna kod dece u uzrastu od šeste godine do puberteta. Ako deca u tom uzrastu uzmu nešto što nije njihovo, znaju da je to krađa i da greše. Tada su deca sklona da kradu u potaji, sakrivaju ono što su uzela i poriču da su to uradila.

Nekada su roditelji stvarno zbunjeni i nije im jasno zašto njihovo dobro vaspitano dete krade kada kući ima puno igračaka i drugih stvari, a ima i džeparac. Nedoumica je još veća ako vide da je dete ukralo stvar koja mu ne treba, jer je već ima.

U većini slučajeva dete koje krade je nesrećno ili usamljeno. Može biti uplašeno, ljubomorno ili ozlojeđeno. Na primer devojčica koja je ljubomorna na svog brata, može stalno krasti stvari koje su u njenoj podsvesti povezane sa dečacima. Prve krađe se obišno javljaju oko šeste - sedme godine verovatno zbog toga što u tom uzrastu deca postaju manje prisna sa roditeljima, a u isto vreme roditelji su skloni da tada više zahtevaju od njih. Dete, iako odraslima može izgledati druželjubivo, oseća usamljenost i želi da bude prisnije sa ostalom decom, ali još uvek ne ume da ostvari prisna prijateljstva. Može mu pasti na pamet da ukradene stvari deli sa drugovima iz odeljenja da bi ga bolje prihvatili. Nekada deca kradu da bi pokazala svoju smelost i hrabrost. Kod veće dece to može biti iz želje da se pripada grupi koja smatra da je to kul. Ima dece koja ne mogu da podnesu da su zavisna od nekoga. Zato umesto da traže ono što im treba, to ukradu. Nekada deci fali ljubav i odobravanje roditelja. Oni krađom žele da privuku njihovu pažnju . Krađa može da bude detetovo ispoljavanje besa prema roditeljima i neki vid osvete.

Ako primetite neku stvar za koju znate da nije detetova, morate ga naterati da vam kaže odakle mu. Nemojte da mu dozvolite da vas slaže. U tom slučaju će pomisliti da vi odobravate krađu. Kad roditelji ili nastavnici otkriju krađu, prvo što urade je da postide i izgrde dete. U redu je da dete zna da roditelji takvo ponašanje ne odobravaju. Međutim, ne treba ga prepasti tako da pomisli da ga oni više ne vole. Roditelji treba da nateraju dete da vrati ukradenu stvar ili da mu pomognu da je plati. To treba da urade da bi dete jasno videlo da se takvo ponašanje ne toleriše. Tom prilikom ne treba dete nepotrebno poniziti. Ako je ukralo nešto iz prodavnice ili od druga pođite sa njim da objasnite da dete želi da vrati to što je uzelo. Nakon toga ga nemojte grditi, predviđati mu lošu budućnost i zatvor. Nije korisno ni da taj događaj stalno pominjete. Umesto toga razmislite šta je dete nateralo na krađu. Možda mu treba pružiti više nežnosti, ljubavi i pažnje. Nemojte da insistirate na tome da vam dete kaže zašto je ukralo. Najverovatnije da to ni njemu samom nije jasno. Probajte da iz njegovog ponašanja to zaključite posredno. Razmislite i o tome da mu je možda džeparac mali. Raspitajte se koliki džeparac ima njegovo društvo. Ako mu date približan džeparac, to će mu omogućiti da se uklopi u grupu.

Ako se krađe ponavljaju ili sumnjate da se dete nije dobro uklopilo u grupu svojih vršnjaka potražite stručnu pomoć od strane dečjeg psihologa ili psihijatra. Roditelji treba da povedu računa i o tome da deci ne daju opravdanje za krađu. Ako dete vidi da ste sa posla doneli nešto od kancelarijskog materijala ili vas čuje da komentarišete kako ste sa poslovnog telefona obavili skup telefonski razgovor, daćete mu loš primer.