Dijabetes melitus tip 2 (šećerna bolest)

Dijabetes melitus (šećerna bolest, Diabetes mellitus), jako raširena bolest, predstavlja sindrom poremećenog metabolizma sa povišenim vrednostima glukoze (šećer) u krvi. Bolesnici sa tipom 2 šećerne bolesti su obično gojazni i/ili imaju bliže rođake obolele od ove bolesti.

Uzrok 

Osnovni poremećaj kod ovog tipa šećerne bolesti je smanjena osetljivost ćelija na inzulin (inzulinska rezistencija). U početku pankreas stvara više inzulina, njegov nivo u krvi je visok, ali ne može ostvariti svoje destvo. Kasnije se pankreas iscrpljuje i inzulina nema dovoljno. Inzulinska rezistencija prestavlja deo metaboličkog sindroma. Kod njega su udružene povišene vrednosti glukoze, inzulina, masnoća (dislipidemija sa povisenim holesterolom i trigliceridima, uz snizen HDL) sa hipertenzijom, što vodi arteriosklerozi i koronarnoj bolesti (infarkt i angina pektorisa). Na nastanak šećerne boesti veliki uticaj ima nasleđe, smanjena fizička aktivnost i gojaznost. Gojaznost je visceralnog tipa sto znaci da se masne naslage uglavnom talože u trbušnoj duplji. 

Ko oboljeva

Ovo je  najčešći oblik šećerne bolesti (90% obolelih). Ranije su uglavnom oboljevali stariji od 40 godina, mada se u poslednje vreme sreće i kod mladih i gojazne dece. Oboleli su najčešće gojazni, mada 20% dijabetičara ima normalnu težinu. Obično imaju bliske rođake sa istom bolešću, vode sedeći način života (slabo se kreću). Njima nije neophodan inzulin da bi ostali u životu, pa se zato ovaj oblik dijabeta ranije nazivao inzulin nezavisni dijabet. Kod ovih bolesnika se ketoacidoza javlja retko i to uglavnom kada se udruže stres, infekcija ili trauma. 

Tegobe

Bolesnici su godinama bez tegoba i često se bolest otkrije slučajno pri pregledu krvi. Nekada se javljaju lekaru zbog infekcije kože, usne duplje ili zbog svraba po telu, nekada u ušima. Na šećernu bolest se nekada pomisli kod žena koje imaju uporni gljivični vulvovaginitis, a kod muškaraca zbog balanitisa. Dosta kasnije se javljaju tegobe kao kod tipa 1: žeđ, unos veće količine tečnosti, učestalo, obilno i noćno mokrenje, pomućenje vida, slabost i trnjenje ekstremiteta. 

Dijagnoza

Dijagnoza se postavlja nalazom povišene vrednosti glukoze (šećera u krvi), pri čemu glukoza ujutru na tašte (pre doručka, a nakon gladovanja od 8 sati) iznosi iznad 7mmol/l. Još jedan od kriterijuma je glukoza izmerena u bilo kojem delu dana iznad 11.1. Test o-GTT se radi kod osoba koje imaju ujutru na tašte glikemiju između 6.1 i 7mmol/l. Kod ovog testa ujutru na tašte nakon uzimanja krvi za analizu bolesnik popije 75g glukoze rastvorene u vodi. Ako je dva sata kasnije glikemija iznad 11.1 mmol/l, u pitanju je šećerna bolest, dok vrednosti 6.1 - 7mmol/l znače poremećenu glikemiju našte. 

Lečenje

Lečenje dijabetesa treba da ukloni trenutne tegobe, da spreči nastanak kasnijih komplikacija. Time se produžava život bolesnika i poboljšava njegov kvalitet. Terapijom treba vrednosti glukoze u krvi da bidu normalne ili blizu normalnih. Vrednosti HbA1c blizu normalnih (do 6% od ukupnog hemoglobina). Telesna težina treba da se normalizuje. Muškarci bi trebali da imaju indeks telesne mase (BMI) ispod 25, žene ispod 24. Krvni pritisk treba da bude normalan - ispod 140/90, idealno ispod 130/90. Ukupni holesterol bi trebao da bude normalan, u idealnom slučaju ispod 4.5mmol/l, trigceridi normalni (u idealnom slučaju ispod 1.7), a LDL holesterol tzv. loš holestrol normalan (ispod 4mmol/l, idealno ispod 2.6mmol/l). 

Dijeta

Nakon otkrivanja povišene vrednosti glukoze kod gojaznih dijabetičara, koji su najbrojniji, započinje se terapija redukcionom dijetom (manji unos kalorija u cilju mršavljenja) i pojačanom fizičkom ktivnošću. Ako nema efekta započinje se terapija metforminom (ili glitazonom ili inihibitorom alfa-glukozidaze). U slučaju neuspeha dodaje se preparat sulfonil ureje ili repaglinid. Ako nema uspeha prelazi se na kombinovanu inzulinsku terapiju (inzulin plus tablete) ili samo inzulin u jednoj ili dve dnevne doze.

Kod bolesnika sa normalnom telesnom težinom terapija se otpočinje dijetom, bez smanjenja kalorija i fizičkom aktivnošću. U slučaju neuspeha uvodi se sulfonil urela ili neki drugi lek (OHA-oralni hipoglikemijski agens). Zatim se, ako je potrebno, kombinuje dva ili tri leka iz različitih grupa. Usledi li neuspeh, prelazi se na inzulin sam ili u kombinaciji sa OHA. 

Koplikacije

Kod dijabetesa tip2 javljaju se kasne komplikacije kao posledica, pre svega, oštećenja krvnih sudova. Komplikacije se javljaju nakon više godina loše regulisane bolesti tj. kod bolesnika kod kojih se terapijom nivo šećera nije normalizovao.

Dijabetesna retinopatija nastaje 7 do 10 godina od pojave simptoma. Može dovesti do slepila. Može se sprečiti normalizacijom pritiska i glukoze. Ako se otkrije početak bolesti može se fotokoagulacijom sprečiti slepilo. Dijabetičari češće imaju kataraktu i glaukom.

Dijabetesna nefropatija vodi ka popuštanju i otkazivanju bubrega (bubrežna insuficijencija). Bolest započinje pojavom belančevina u mokraći. Belančevine u mokraci se mogu javiti i zbog teške hipertenzije, srčane insuficijencije i drugih bubrežnih boesti.

Dijabetesna neuropatija najčešće se ispoljava osećajem mravinjanja, pečenja i bolova u ekstremitetima, najčešće u nogama. Tegobe su izraženije noću. Smanjen je osećaj za toplotu i bol. Mogu biti oštećeni svi nervi pa se tegobe zarličito ispoljavaju (paralize, slabost mišića, tahikardija, noćni prolivi, zatvor, otežano morenje, impotencija, muka, povraćanje...).

Dijabetesno stopalo se ispoljava kao defekt kože (ulceracija) i izumiranje tkiva (gangrena). Češće se javlja kod muškaraca, kojiloše regulišu glikemiju, kardiovaskularnim, bubrežnim i očnim komplikacijama, kji puše i nose neudobnu obuću. Javlja s kod osoba koje imaju dijabet duše od deset godina.

Kardiovaskularne komplikacije se javljaju kao infarkt, angina pektoris, iznenadna srčana smrt. Srčane bolesti su kod dijabetičata teže u odnosu na nedijabetičare i imaju netipičnu kliničku sliku. Angina perktoris se može javiti bez bola, tako da se ne leči i može se završiti smrću.

Rizične grupe

Osobama sa povećanim rizikom za nastanak dijabetesa treba češće kontrolisti glikemiju, kako bi se bolest rano otkrila. Povećan rizik da tokom života obole od dijabetesa tip 2 imaju:

  • osobe čiji su bliži rođaci, roditelji, brat, sestra... dijabetičari (pozitivna porodična anamneza)
  • gojazne osobe, posebno one koje imaju 20% veću težinu od idealne ili BMI veći od 27kg/m, osobe starije od 45 godina,  
  • osobe kojima je ranije utvrđen sindrom intolerancije glukoze ili sindrom poremećene glikemije na tašte,
  • žene koje su imale šećernu boest u trudnoći (gestacijski dijabetes) ili su rađale krupnu decu,
  • žene koje imaju sindrom policističkih jajnika (PCO sindrom),
  • osobe sa hipertenzijom tj. pritiskom većim od 140/90,
  • osobe sa dislipidemijom, rizik je veći kod kod sniženog HDL holesterola ispod 0.9mmol/l i/ili povišenih triglicerida inad 2.8mmol/l.