Šećerna bolest – Dijabetes melitus

Šećerna bolest ili dijabetes je poremećaj metabolizma sa povećanjem šećera (glukoze) u krvi. Ova sve češća bolest, je posledica smanjenja količine hormona inzulina, smanjenja njegovog dejstva ili i jednog i drugog.

Uzrok bolesti

Uzroci šećerne bolesti su brojni. Dijabetes tip 1 je nastaje zbog oštećenja ćelija gušterače (beta ćelije pankreasa). Uglavnom je to posledica autoimunih procesa. Oboleli su skloni ketoacidozi i zahtevaju doživotno lečenje inzulinom.

Dijabetes tip 2 nastaje zbog smanjenog dejstva inzulina (inzulinska rezistencija) i poremećaja njegove sekrecije. Postoje brojni specifični tipovi šećerne bolesti, koji mogu da nastanu zbog naslednog oštećenja ćelija koje stvaraju inzulin ili naslednog defekta u dejstvu inzulina. Do šećerne bolesti mogu dovesti različite bolesti gušterače, kao zapaljenje ili tumor, endokrine bolesti (akromegalija, Kušingova bolest, hipertireoza, feohromocitom, glukagonom), neki lekovi i otrovi, infekcije citomegalo virusom i rubeolom, kao i neke ređe nasledne bolesti koje se javljaju udruženo sa dijabetesom (Downov sindrom, klinefelterov, Turnerov).

Šećerna bolest se može javiti u trudnoći i praktično se povući posle porođaja. To je gestacijski dijabetes.

Ko oboljeva

Dijabetes tip 1 se češće javlja kod mlađih ljudi. Najveći broj obolelih ima dijabetes tip 2 (90%). Učestalos ove bolesti je u porastu, što se povezuje sa promenom načina života – tzv. savremeni ili zapadnjački stil. To podrazumeva ishranu sa previše kalorija i masti, gojaznost, slabije kretanje, stresan život, loše navike (pušenje). Zbog gojaznosti i slabog kretanja, ovaj oblik dijabetesa, koji se ranije javljao samo kod starijih od 45 godina, počinje da se javlja i kod dece. Gestacijski dijabet je šećerna bolest trudnica.

Tegobe

Kod dijabetesa tip 1 su prve tegobe jako žeđanje, unos velike količine vode, povećanje količine izlučene mokraće, često mokrenje i noćno mokrenje. Kasnije dolazi do gubitka težine, i ako bolestnik ima normalan ili povećan apetit. Ako bolest počinje postepeno postoji slabost i trnjenje. Ako se razvija naglo, uz izraženo povraćanje dolazi do poremećaja svesti, od pospanosti do kome. Bolesnik diše ubrzano i miriše na aceton.

Bolesnici sa tipom 2 su obično gojazni i imaju rođake sa šećernom bolesti. Oni su godinama bez tegoba i često se bolest otkrije slučajno pri pregledu krvi. Nekada se javljaju lekaru zbog infekcije kože, usne duplje ili zbog svraba po telu, nekada u ušima. Na šećernu bolest se nekada pomisli kod žena koje imaju uporni gljivični vulvovaginitis, a kod muškaraca zbog balanitisa. Dosta kasnije se javljaju tegobe kao kod tipa 1: žeđ, unos veće količine tečnosti, učestalo, obilno i noćno mokrenje, pomućenje vida, slabost i trnjenje.

Dijagnoza

Dijagnoza se postavlja nalazom povišene vrednosti glukoze (šećera u krvi), pri čemu glukoza ujutru na tašte (pre doručka, a nakon gladovanja od 8 sati) iznosi iznad 7mmol/l. Još jedan od kriterijuma je glukoza izmerena u bilo kojem delu dana iznad 11.1. Test o-GTT se radi kod osoba koje imaju ujutru na tašte glikemiju između 6.1 i 7mmol/l. Ako je dva sata nakon uzimanja 75g glukoze glikemija iznad 11.1 mmol/l, u pitanju je šećerna bolest, dok vrednosti 6.1 - 7mmol/l znači poremećenu glikemiju našte.

Lečenje

Cilj lečenja dijabetesa je da se glikemija spusti na normalu, da bi se sprečile komplikacije. Osnova u lečenju šećerne bolesti je dijeta. Kod gojaznih dijeta je sa nižim unosom kalorija da bi došlo do mršavljenja.

Dijabet tip 2 se leči tabletama. Postoje tri osnovne grupe lekova. Lekovi koji podstiču stvaranje inzulina su preparati sulfonil ureje i analozi meglitinidina. Obično se koriste kod gojaznih osoba, koje ne mogu da regulišu glikemiju samo dijetom. Preparati sulfonil ureje se oprezno koriste kod osoba sa kardiovaskulaznim bolestima, a ne daju se ako postoji insuficijencija jetre i bubrega. Analozi meglitinidina su pogodni za starije osobe sa bubrežnom insuficijencijom.

Druga grupa lekova povećava dejstvo inzulina. Tu spadaju bigvanidi, kao metformin, koji znatno smanjuje šećer posle jela, a manje ujutru na tašte. Ne izaziva hipoglikemiju (nagli pad šećera), a snižava i trigliceride. Tiazolidini su lekovi nove generacije, koji povećavaju osetljivost tkiva na inzulin.

Lekovi koji utiču na apsorpciju glukoze se takođe koriste kod gojaznih bolesnika. Ovi lekovi sprečavaju da šećer iz creva pređe u krv i zato mogu da  izazovu proliv, nadimanje i gasove. Mogu da se kombinuju sa tabletama drugačijeg dejstva.

Ako uz dijetu i maksimalne doze tableta se ne može ostvariti normalizacija glukoze u hrvi, uvodi se i inzulin. Nastavlja se terapija tabletama, koje se koriste pre glavnih obroka, a inzulin (srednjedelujući) se daje uveče pre spavanja.

Inzulin se koristi kod dijabetesa tip 1. On se aplikuje potkožno, najčešće u predelu nadlaktice, natkolenice, stomaka i predeo kukova. Daje se 20 do 30 minuta pre jela. U početku su doze inzulina manje. Takođe su niže kod osba koje nisu gojazne. Inzulinska terapija sa jednom ili dve dnevne doze sve više ustupa mesto intenziviranoj inzulinskoj terapiji gde se koriste niže doze inzulina koje se aplikuju više puta dnevno (tri do pet puta). Intenzivina inzulinska terapija odlaže pojavu komplikacija dijabetesa.