Depresija

Depresija (depression) je veoma raširena bolest, koja izaziva duboku patnju i predstavlja najbolnije životno iskustvo s kojim se čovek može suočiti.

Ona je više od obične tuge. Ako se tuga pojavi bez razloga ili je nesrazmerna razlogu nastanka, ako ne prestaje ili se ponovno vrati, ako nam je teško da radimo, družimo se, spavao i više se ne možemo veseliti životu, onda to više nije neraspoloženje, nije obična tuga, nego depresija.Depresija je ozbiljan psihičkii poremećaj, prava bolest, kao hipertenzija ili dijabetes i mora se lečiti. To je neophodno, jer depresija utiče na celokupni život bolesnika, a ako se ne leči, sve se više pogoršava. Depresiju često ne prepoznaju ni osobe koje od nje pate, kao ni njihova najbliža okolina i lekari, koji ih leče od somatskih tegoba.  

Učestalost

Depresija je jedan od najčešćih psihičkih poremećaja današnjice i u stalnom je porastu. Smatra se da 3 do 4% ljudi oboljeva od depresije, a da 1.5 do 2% ima teže oblike bolesti. Žene duplo češće oboljevaju od muškaraca. Pretpostavlja se da tome doprinose hormoni, trudnoća i porođaji. Bolest se najčešće javlja u četrdesetim godinama, ali često i ranije i u 10% u starijim godinama.

Uzrok

Pravi uzrok depresije nije poznat. Dominira mišljenje da postoji više uzroka, da je to biopsihosocijalni poremećajaj. Češće se javlja u pojedinim porodicama. Ona ne može nastati ako osoba nema manju ili veću urođenu predispoziciju za pojavu depresije. Ako je ta predispozicija vrlo jaka, tada postoji velika mogućnost da će se depresija javiti i bez nekog spoljašnjeg povoda. Naprotiv, u slučaju slabe predispozicije, potrebno je više stresnih događaja da se depresija pojavi.

Psihičke tegobe

Depresivna osoba gubi životnu radost. Ne uživa u aktivnostima, koje su joj pričinjavale zadovoljstvo pre bolesti. Oseća se bezvoljno i više se ne bavi hobijima u kojima je ranije uživala. Oseća tugu ili žalost koja nije izazvana nedavnim gubitkom. Ako je postojao neki gubitak, tuga nije u srazmeri sa njim i ne prolazi. Depresivno raspoloženje se razlikuje od obične tuge. Sadrži više patnje i emocionalnog bola. Bolesnik se nekada osjeća više prazno nego tužno, ili istovremeno i tužno i prazno. Neki bolesnici i ako osećaju veliku bol ne mogu da plaču. Nekada imaju osećaj da bi im bilo lakše kada bi plakali, što mogu da učine tek kada počne oporavak. Drugi su pak plačljivi, zaplašeni, uzbuđeni, žale se i traže pomoć. Raspoloženje varira tokom dana. Mnogi bolesnici se lošije osećaju ujutru.

Strah i beznađe se javlja kod mnogih depresivnih bolesnika. Sve vide crno i misle da će se desiti nešto strašno. Loše misli se odnose na teške bolesti, finansijske probleme, samoubistvo i smrt. Osećaju se bespomoćno. Ne vide izlaz iz problema. Osećaju se manje vrednim i krivim zbog problema i nemogućnosti da ih reše. Pri donošenju odluka osećaju neodlučnost i kolebaju se.

Fizičke tegobe

Česte su promene apetita. Tipično je apetit oslabljen, pa bolesnik mrša. Ipak, depresija se može manifestovati i pojačanim apetitom i porastom telesne težine, što se sreće kod atipičnih depresija.

Poremećaj spavanja je čest. Javlja se kao teško uspavljivanje ili kao rano jutarnje buđenje. Često im se događa da se više puta bude noću i da tada ne mogu lako da zaspe. Upravo oni koji se bude u ranim jutarnjim satima (terminalna insomnija) obično imaju najteže kliničke oblike depresije. Poneki bolesnici, češće mlađi, imaju pojačanu potrebu za snom.

Povremeno depresivni bolesnici imaju hroničnu iscrpljenost, pad energije i brzo zamaranje. Depresivna osoba ima smanjen interes za seksualne aktivnosti što se ponekad može manifestovati kao glavni problem.

Koncentracija

Mnogi depresivni bolesnici imaju poteškoće koncentracije ili smanjenu sposobnost mišljenja. Mogu osjećati kako više ne uče efikasno ili zakazuju na poslu, pa čak i u svakodnevnim aktivnostima. Mogu da postoje određene smetnje pamćenja i zapamćivanja koje liče na demenciju (depresivna pseudodemencija). Neki se ne mogu setiti čak ni uobičajenih svakodnevnih radnji. Ako je u pitanju starija osoba obično se misli na demenciju.

Izgled depresivne osobe

Depresivni bolesnik može imati ukočeno držanje, bez spontanih pokreta, sa pogledom u stranu i dole. Može da govori sporo, monotono, kratkim šturim rečenicama. Nekada ima usporene pokrete sve do potpune nepokretnosti (tzv. depresivni stupor). Takvi bolesnici su često zapuštenog izgleda i odbijaju da govore. Kada izađu iz stupora, sećaju se šta su doživljavali tokom tog perioda.

Depresivne osobe mogu biti i uznemirene (psihomotorna agitacija). Ne mogu da sede ili stoje na jednom mestu. Stalno su u pokretu. Nekada stiskaju šake, lome prste ili čupaju kosu.

Lečenje

Depresija se leči ambulantno ili bolnički, a sprovodi se lekovima, psihoterapijom, psihoedukacijom i metodama samopomoći, pri čemu osnovu u lečenju čine antidepresivi. Depresija je bolest koja se leči, samo je potrebno vreme. Antidepresivima obično treba dve do šest nedelja da ispolje svoje dejstvo. Pod uticajem lekova prvo se poprave apetit i san, a na kraju depresivno raspoloženje. Pravilno odabran antidepresiv je efikasan. Neefikasnost lečenja je posledica manje doze leka ili prekratke terapije. Ukoliko se pre vremena prekine terapija povećava se rizik da se depresivna epizoda ponovi. Prva epizoda depresije treba da se leči godinu dana, a ponovljena tri do pet godina. Bolesnici se nekada plaše da će postati zavisni od antidepresiva, što je bez osnova. Kada se proceni da je dobro raspoloženje vraćeno i da se depresivna faza neće ponoviti terapija se prekida i to postepeno, u trajanju od četiri do šest nedelja.