Hepatitis C

Hepatitis C je zarazno zapaljenje jetre izazvano virusom hepatitisa C. To je podmukla bolest koja decenijama može biti bez tegoba, a da u međuvremenu dovede do oštećenja jetre.

Pretpostavlja se da oko dvesta miliona ljudi u svetu ima hroničnu hepatitis C infekciju. Procenjuje se da u Americi boluje oko 1.8% stanovništva, u Srbiji gotovo jedan odsto, ili svaki stoti stanovnik. Ono što je najbitnije to je činjenica da oboljenje može uspešno i da se spreči i da se leči. 

Uzrok 

Bolest izaziva virus Hepatitisa C (HCV), koji je identifikovan je 1989.godine. Virus se javlja u vidu 6 genotipova (označavaju se brojevima od 1 do 6) i 74 podtipova (označacaju se slovima a, b, c…). Genotip 1 ovog virusa se teže leči u odnosu na ostale genotipove . 

Izvor infekcije je uvek čovek, sa akutnom ili hroničnom HCV infekcijom. Virus je dokazan u gotovo svim telesnim tečnostima: krv, pljuvačka, urin, stolica, semena tečnost, vaginalni i cervikalni sekret. Ipak, ljudi najčešće dobijaju hepatitis C kada njihova krv dođe u kontakt sa zaraženom krvi, što se može dogoditi na različite načine.  

U današnje vreme, korišćenje zajedničkih igala za upotrebu droge najčešći je način za prenošenje virusa hepatitisa C. Mada učestala upotreba zajednickih igala znatno povećava rizik, ljudi se mogu zaraziti i posle samo jedne upotrebe. Ušmrkavanje kokaina preko zajedničkih slamki može preko oštećenja sluzokože nosa dovesti do zaraze.

Rizik predstavlja akupunktura, pirsing tela ili elektroliza nesterilisanim ili nepravilno očišćenim iglama, tetoviranje iglama koje nisu sterilisane ili su umočene u zaraženo mastilo. 

Do infekcije može doći korišćenjem tuđih intimnih predmeta (brijača, četkica za zube, grickalica za nokte ili turpija) i predmeta iz domaćinstva koji mogu na sebi sadržati krv, pri čemu krv ne mora biti vidljiva. 

Infekcija se može preneti sa majke na nerođeno dete. Zatim nezaštićenim seksualnim odnosom (bez prezervativa). Smatra se da su monogamne veze manje rizične. 

Moguće je prenošenje tokom terapije dijalizom. Rizik nose i osobe koje su transfuzijom pre 1992. godine dobile krv. Od te godine je uvedeno obavezno testiranje donatorske krvi na virus hepatitisa C. 

Zdravstveni radnici mogu dobiti hepatitis slučajnim ubodom korišćenom iglom ili pri laboratorijskoj obradi krvi ili drugih telesnih tečnosti. Nije retko da se ne može utvrditi kako je došlo do zaraze, pogotovu što od ulaska virusa u organizam do pojave simptoma može proći više godina pa čak i decenija. 

Tegobe 

Virus može u organizmu biti godinama, a da oboleli nema nikakve tegobe. Može da se desi da se simptomi uopšte ne pojave ili da se pojave tek kada jetra bude ozbiljno obolela. Takođe je moguće imati simptome, a da je jetra minimalno oštećena. Tegobe koje oseća oboleli ne moraju da se poklapaju sa ozbiljnošću bolesti. Zato su analize - kao što su analiza nivoa enzima u krvi i druge analize krvi, ultrazvuk ili biopsija jetre – veoma važni. 

U najvećem broju slučajeva oboleli nema nikakve tegobe dok se ne razvije ciroza jetre (asimptomatski oblik). Kod 10 do 20% se razvija hepatitis sa žuticom (manifestna bolest – ikterični oblik), pri čemu najčešće organizam ne uspeva da se oslobodi virusa tako da bolest prelazi u hroničnu hepatitis C infekciju. Izuzetno retko bolest može veoma brzo da dovede do insuficijencije jetre (fulminantni oblik).

Tegobe koje najčešće ima oboleli nisu specifične za hronični hepatitis C. On može da oseća zamor, da ima simptome slične gripu: groznicu, jezu, bol u misicima, zglobovima i glavobolju. Nekada su prisutne smetnje sa varenjem u smislu muke, odvratnosti prema određenoj vrsti hrane, bola u trbuhu i neobjašnjivog gubitka težine. Nekada su prisutni psihički poremećaji, uključujući i depresiju. Kada se pojavi žutica, tamna mokraća i bleda stolica, to već jasno ukazuje na oboljenje jetre. Bolest može da se iskomplikuje cirozom jetre i karcinomom. 

Dijagnoza 

Dijagnoza se često postavi slučajno pri pregledu krvi zbog nekih drugih tegoba ili pri dobrovoljnom davanju krvi. Otkrije se povećanje serumskih aminotransferaza (ALT i AST) ili umereno povećanje gama globulima. 

Detekcijom anti - HCV antitela u serumu se najpraktičnije dokazuje preležana hepatitis C ili aktuelna hepatitis C infekcija (HCV). HCV RNK je pozitivan u serumu već dve nedelje nakon ulaska virusa u organizam. Kod Hroničnog hepatitisa C viremija se kreće od više stotina hiljada do više miliona virusnih kopija u 1 ml seruma. 

Biopsijom jetre se postavlja definitivna dijagnoza hroničnog hepatitisa C (HHC), ocenjuje stanju jetre, prognoza daljeg toka bolesti i terapija.

Lečenje 

U lečenju se koristi kombinacija interferona produženog delovanja (pegilirani interferon korišćen pod imenom Pegazis) sa Ribavirinom. Ova kombinacija lekova daje najbolje rezultate. Rezultati se razlikuju u zavisnosti od genotipa virusa, tako je za genotip 1 (najčešći), 4, 5 i 6 uspeh ove terapije manji (negde oko 52%), dok je za genotip 2 i 3, znatno veći (preko 80%). Rezultat terapije je dobar ako je 6 meseci nakon završetka terapije HCV RNK negativan. Kod genotipova 2 i 3 terapija traje 24 nedelja, a kod ostalih genotipova 48. 

Neželjena dejstva ove terapije mogu biti nesanica, umor, svrab, osip, opadanje kose, muka, gubitak apetita, malokrvnost, pad broja leukocita i trombocita. Sve ove tegobe ne moraju biti prisutne. Tegobe se povlače brzo nakon prestanka terapije. 

Veoma je važno odmatari se tokom lečenja. Ležanjem se povećava cirkulacija krvi u jetri tako da se znatno ubrzava izlečenje i smanjuje se rizik nastanka komplikacija. Alkohol nesme da se unosi. Veoma je bitna ishrana. Njeni principi su: veći unos belančevina i ugljenih hidrata, a smanjen unos masti. 

U ishrani se koristi pileće meso bez kožice, posno juneće i teleće meso, riba, obrano mleko, postan jogurt, mlad domaći sir i surutka. Treba unositi dovoljno voća u obliku kompota i sokova, domaćih bez konzervansa, najbolje od oceđenog voća iz zamrzivača. Povrće se koristi kao kuvano i bareno. Nesme se koristiti pržena i pečena hrana, suhomesnati proizvodi, kačkavalj, mastan sir, gotova jela i industrijske supe.