Dijabetes tip 2

Šećerna bolest tipa 2 je najčešći oblik šećerne bolesti - javlja se u 90% slučajeva. Najverovatnije je posledica kombinacije nedovoljnog lučenja inzulina i nemogućnosti da pravilno deluje (inzulinska rezistencija). 

Hormon inzulin se stvara u beta ćelijama pankreasa. On omogućava ulazak glukoze u ćelije jetre i mišića gde se ona metaboliše. Kod većine obolelih od šećerne bolesti tipa 2 proizvode se promenjene ili čak normalne količine inzulina, ali usled poremećaja u ćelijama jetre i mišića dolazi do otpornosti na delovanje inzulina. Inzulin se veže za ćelijske receptore, ali glukoza ne može ući u ćeliju i to stanje je poznato kao inzulinska rezistencija. Ako je količina izlučenog inzulina manja to znači da kod obolelog osim inzulinske rezistencije postoji i oštećenje beta ćelija gušterače.

Uzrok

Nasleđe kod dijabetesa tipa 2 igra važnu ulogu, ali nije u potpunosti objašnjen njegov mehanizam delovanja, jer uključuje kako poremećenu funkciju beta ćelija tako i nepravilnu reakciju ćelija na insulin. Osobe čiji su rođaci u prvom kolenu bili dijabetičari imaju 40% veći rizik da obole tokom života.

Šećerna bolest tip 2 se najčešće javlja posle četrdesete godine, pri čemu najviše obolelih ima među starijim od šezdeset godina. Zabrinjava značajno povećanje dijabetesa 2 kod gojazne dece. Retko ( 2 - 5% slučajeva) dijabetes tip 2 se javlja kod mršavih adolescenata.

Bolesti koje oštećuju gušteraču (pankreas), kao što je zapaljnje i operacija npr. zbog tumora mogu dovesti do šećerne bolesti. Upotreba nekih lekova takođe može izazvati pojavu privremene šećerne bolesti. Hormonski poremećaji povećavaju opasnost od pojave šećerne bolesti.

Gojaznost se često sreće kod obolelih, tako da čak i umereni porast težine može povećati sklonost oboljevanja od šećerne bolesti. Prekomerna masnoća u telu značajna je kod otpornosti na inzulin, ali važan je i način na koji je ona raspoređena. Masno tkivo oko trbuha i na gornjem delu tela (oblik jabuke) dovodi se u vezu s dijabetesom, srčanom bolešću, visokim krvnim pritiskom, moždanim udarom i povišenim holesterolom. Kruškasti oblik tela, s debljinom raspoređenom oko bokova i bedara, manje se dovodi u vezu s ovim bolestima.

Na pojavu bolesti utiče sedeći posao i smanjena fizička aktivnost. Pušenje predstavlja faktor rizika za nastanak bolesti. Komplikacije šećerne bolesti su teže i javljaju se ranije kod dijabetičara koji puše.

Kod oko 0.5% trudnica javlja se šećerna bolest tipa 2 u trećem tromesečju trudnoće, koji se naziva gestacijskim dijabetesom. Nakon poroda koncentracije glukoze u krvi obično se vraćaju u normalne vrednosti, međutim kod jedne trećine do jedne polovine ovih žena u roku od 10 godina nastaje dijabetes tipa 2.

Dijagnoza

Dijagnoza se može postaviti jednostavnim merenjem nivoa glukoze u plazmi natašte. Test se radi nakon osam sati gladovanja. Smatra se da su koncentracije glukoze u krvi natašte do 6,0 mmol/l normalne. Dijabetes se dijagnostikuje kada koncentracije glukoze u krvi natašte merene dva različita dana iznose 7,0 mmol/l ili više. Koncentracije između 6,0 i 7,0 mmol/l se tumače kao poremećena glukoza natašte, a smatraju se faktorom rizika za razvoj dijabetesa i njegovih komplikacija. Test nije uvijek pouzdan. Ako osoba ima normalne koncentracije, ali simptome i porodičnu anamnezu dijabetesa treba uraditi test tolerancije glukoze (OGTT).

Oralni test tolerancije glukoze (OGTT): uzme se krv za merenje glukoze natašte, a zatim pacijent popije rastvor šećera (glukoze). Nivo glukoze u krvi se meri pola sata, sat i dva sata nakon što je pacijent popio rastvor šećera. Kod zdravih se nivo šećera umereno poveća, da bi se nakon dva sata normalizovao. Kod dijabetičara je u početku povećanje prekomerno, a koncentracija ostaje visoka i kasnije.

Testiranje glikoliziranog hemoglobina ispituje koncentraciju hemoglobina A1c (HbA1c) ili glikoliziranog hemoglobina. Hemoglobin, protein crvenih krvnih zrnaca se menja kada se za njega veže glukoza. Promena zavisi od prosečne koncentracije šećera u krvi. Time ovaj test pokazuje efikasnost lečenja. Vrednost glikoliziranog hemoglobina manja od 6 ukazuje na dobru regulaciju glukoze.

Testovi za otkrivanje komplikacija: Najraniji simptom oštećenja bubrega je mikroalbuminurija (nalaz belančevina u urinu). Ona je takođe znak drugih komplikacija vezanih za oštećenja krvnih sudova. Kod oko 20% obolelih od šećerne bolesti tipa 2 mikroalbuminurija se otkriva već pri postavljanju dijagnoze. Treba proveriti krvni pritisak i ispitati koncentracije holesterola i triglicerida, napraviti elektrokardiogram i eventualno testirati funkcije štitne žlezde.

Klinička slika

Većina pacijenata sa tipom 2 dijabetesa ima podmukli početak blesti. Oni, posebno ako su gojazni, godinama mogu biti bez tegoba. Bolest se najčešće otkriva slučajno prilikom rutinskih analiza. Klasični simptomi bolesti su poliurija (obilno mokrenje), žeđ, pomućenje vida, parestezije (trnjenje) i slabost. Ove tego su retko prisutne u početku bolesti. Na bolest mogu ukazivati hronične infekcije kože, usne duplje, generalizovani pruritus (svrab), gljivični vulvovaginitis u žena i balanitis u muškaraca.

Terapija

Dijabetičar treba da promini stil života kako bi se uspešno lečio. To podrazumeva dijetalnu ishranu, povećanje fizičke aktivnosti, prestanak pušenja, korišćenje lekova za sniženje nivoa glukoze (metformin, sulfonil ureja, glitazoni), lečenje hipertenzije, kao i sniženje holesterola i triglicerida (ako su povišeni).

Rano otkrivanje bolesti

U cilju ranog otkrivanja bolesti preporučuje se redovno godišnje merenje glukoze u krvi svim osobama starijim od 45 godina. Osobe mlađe od 45 godina treba da se testiraju ako im je težina 20% veća od idealne, ako imaju povišen krvni pritisak, niske koncentracije HDL holesterola (ispod 0.9), visoke koncentracije triglicerida, bliskog rođaka koji boluje od šećerne bolesti, zatim žene koje su rodile bebu težu od 4 kg, žene koje su u trudnoći imale gestacijski dijabetes. Sve trudnice treba testirati na gestacijski dijabetes između 24. i 28. nedelje trudnoće.